Nedostaju mi dušmani... Ko bi rekao... Dok je borbe znala sam da dišem, da sam živa. Spremna sam ih čekala, napeta, u pogonu uvijek, makar me mljela mašina za koju sam mislila da je ja pokrećem. Sad, evo čemu sve? Kad sve stane i zavlada tišina i mir, shvatiš da ti nije nikad bila bitna pobjeda, nego borba...

Nevjerovatno, juče sam prijavila organima vlasti osobu za koju bi se trebalo smatrati da je meni srodna i bliska po "ordiniranju"... Eto, to je život... Kako nam se otvaraju oči... Slučaj je htio da saznam da je dotična osoba ponudila mojoj djevojčici od 15 ljeta opojno sredstvo- marihuanu... Nagon majke je učinio ostalo... Nije za pohvalu, ali poznajem iz tog društvenog miljea tone osoba i po prvi put čujem za takav karakter- ravan nuli... Jer svi mi koji smo imali ili imamo problem sa tom vrstom poroka, nosimo to kao biljeg na duši i svako od nas je svjestan kakve su to muke, krize i boli. Još nisam upoznala nikog ko bi bio toliki nečovjek da uvlači u to tako mladog stvora, niti sam upoznala koga ko bi se usudio ponuditi, zamislite, djetetu bivšeg dilera- narkotik. Nečuveno... Pa da li ja to poznajem samo osobe od časti? Zasmijah sama sebe i pri pomisli na tako nešto... Ali čast ipak postoji, ma koliko zvučalo apsurdno da prva ja pričam o tome. Pravda i pravo nikad i nisu bili jedno te isto, pa tako mogu da kažem da pravda izbija tamo gdje joj se čovjek najmanje nada. Mnogi će reći da je ovo neki vid pravde i za mene i ja ću ćutati oborene glave iako bih je baš i mogla dići i reći: "ja sam za čast, u svemu što radimo..." Granice postoje u svemu, a mnogi iz mog "otpadničkog" miljea će se složiti sa mnom.

Da "M" odrubim glavu i stavim u kupusnu kacu, nema smisla baš jutros... Palim već treću cigaru jednu na drugu, kalemim jer nema upaljača ni šibice... A bila je puna zdjela tih upaljača. Raspikuća moja... Da odem u prodavnicu 100 metara niže niz ulicu, ne pada mi na pamet, eto. Dan opet sunčan i lijep... Juče sam dobila zatvorsku kaznu u trajanju od 5 mjeseci... Žena sam, pa možda zvuči strašno... Ali nije. Žena suđena za organizaciju. Prometovanje narkotika. Ako neko želi da se pobljuje na post, rado bih obezbjedila papirne vrećice u tu svrhu. Tako je-kako je. Na žalost "M" je dobio 3 mjeseca, kao moj saborac. Izašli smo relativno zadovoljni iz sudnice, ja zbog male kazne a on zbog teretane u zatvoru... Napravila sam i kolače. Kad će već da se posveti teretani nek ima kalorije za trošit. "Gangsta mum" je odnekud prošnjuhala sve to iako nije objavljeno i zvala me da svratim sva raspoložena. Kaže "šta si radila, dobro si prošla..." Žao joj je "M". Svi znamo da je on onako dušica... Moje društvo se javilo da idemo preliti. Htjela sam. Al nikako razočarenje da navre. "M"-ovi kumovi su me zvali na večeru pa sam kod njih otišla da vidim kako im to zvuči... I da čujem osudu zbog "M". Međutim, nije je bilo. Večera je bila prekrasna, oni su bili savršeni, ljubili su me ko da sam bgm učinila neku pravu stvar. Zapitam se nije li Deda Mraz sakrio se od ovog minusa i studeni baš tu negdje oko mene. Jutros je i mačak Ruždija odlučio neprikosnoveno odbraniti svoj status na novogodišnjoj jelci. Niti jedan ukras nije polupao. Pit-bullica Donna je ukapirala da ga više ne čačka i mirno pijemo kafu... Rečeno nam je da postoji mogućnost za elektronsku narukvicu i izdržavanje kazne u kućnom pritvoru... Ne znam koliko sam spremna na to. Već sam u izolaciji 14 mjeseci. "M" je oduševljen tom idejom jer je ostvarenje njegovih snova da ja budem žena u privatnoj režiji čarolije... Zimi da mirišem na cimet i vanilu a ljeti na trešnju... Za*ebi stari... Junica u meni riče za mirisom baruta, otrovnog parfema i mokrog asfalta... Trebala bi se sad bar prištinut vratima po prstima. Oprosti mi Bože što idem kod stare ukrast šibicu ispod kandila...

Sutra ujutru počinje suđenje... Mozak mi je prazan i ne mogu da se saberem... Šta da im kažem tamo... Presudite mi kako hoćete i koliko hoćete... Svejedno mi je. Samo nek bude obavljeno brzo i kratko. Nemojte me peglat... Nemam više snage za to. Da, znam kakve su kazne. Da, znam kako to sve izgleda u tim spisima... I ne, ne želim se branit. Mrsko mi je. Čekajući to isto suđenje već sam svoju džigericu pojela... Već sam oči isplakala. Ne mogu više i ne želim. Završite sa mnom već jednom. I ako je za nauk drugima, dajte mi maksimalnu zatvorsku kaznu. Zatvor je samo soba. Malo drugačija od ove moje... Toplo je, tri obroka, kupanje... Režim pun aktivnosti... Druženje sa drugim osuđenicama, knjige, neka korisna zaduženja i obaveze... Nemam ništa protiv. Život koji ću ja ostavit iza sebe je daleko više sumoran i dosadan. Taj zatvor se čini zabavan u odnosu na moju izolaciju. Nemam ja brigu oko toga... Jedino za što brinem su osobe koje moram ostavit iza sebe. Tu me glupave emocije napadaju ko svrab... Kako će oni bez mene? Nije da umišljam... Vidim da se svi brinu šta će kad ja odem. Sve će im se poremetiti. I ova mala pit-bullica se danas, ko za inat svezala mene, ne popušta me ni u wc da odem. O mačoru da ne govorim... Iskupio neke mačke pa svi ko pratnja sa mnom u prodavnicu... Sreća nisam sujevjerna. Još bi mi i to falilo. "M" već danima pravi neke istrzane pokrete, nesvjesno. A ja znam šta je u tom trenu u njegovoj glavi. Neke misli lude... Kako će isprva spavat bez mene... Kako će dolazit kući s posla a mene nema... Navike, puste navike... Ono o čemu ja razmišljam je kako će naša veza i ljubav uginuti jer tako mora biti. Zato želim da mi ne dolazi u posjetu, da ga više ne vidim... Kad boli, da boli do koske odmah pa valjda preživim. Žao mi je. Nek mi oproste svi koje ću odbacit kad se ta zatvorska vrata iza mene zatvore. Šta će kome agonija i tuga... Ko još voli da ga boli iz sedmice u sedmicu? Život ide dalje i neću da zakopavam žive ljude sa sobom... Neka žive i nek se raduju životu. Niko ne treba da ispašta moje greške osim mene. A ja sam spremna. "M" sutra ide sa mnom tamo u tu sudnicu... Pokušao je da me nagovori da se najedemo bijelog luka do maximuma. Dolazio je na ideje da "šturnemo"... Bonnie and Clyde... Ljubav moja draga... Da ga ne volim toliko ova luda glava bi čak pristala na tako nešto... Ali volim ga. I ne mogu. Sve što želim je da me samo zaboravi što prije. Da bar nešto spasim u ovom životu ako se spasiti da...

Da... Piše mi se knjiga "sve M-ove provale"... Večeras je u nekom svom svijetu ćutke naručio dostavu hrane iz većine lokalnih pizzeria... Zabezeknuo se skoro jednako kao ja kad su auta, jedno za drugim, počela stizati ispred kuće. Onda se počeo kikotati i sišao dole da preuzme sve to... Kulinarski haos... Pozvao je i gospođu mamu (moju) na večeru, i mačka, i pit bulla... Narodno veselje... Onda sam otkrila kako stvarno sa njim ima tih vanserijskih momenata... Kad se samo sjetim da je prilikom mog drugog hapšenja pojeo policijskim službenicima neku slaninu u stanici... I još zalio pivom... Sve dok je davao izjavu moj vanbračni drug... Kaže: "pa šta fali, ljudi su me nudili..." E kad ga tad nisam spljeskala na sred stanice policije. "pa odakle ti ideja da jedeš s policijom domaću slaninu nečiju (nekom inspektoru iz narkotika žena spakovala da se okrijepi, valja svu noć ganjat narkomane i dilere, bandu neradničku...) eh, otvaraju se vrata, ja već dala izjavu, čekam njega da završi, kad imam šta vidjet... Moj ti "M" jede tamo i u ruci drži limenku piva... O Bože, šta me snađe... Pa ni u kriminalu ne moš' opstat od njegovog apetita...

Bitno je ko ti na kraju ostaje... Ja živim u izolaciji. Vlastitoj. I imam svoj potpuni mir. Imam dodira sa samo par osoba koje mi pomažu održati tu izolaciju stabilnom. To su osobe koje volim i zahvalna sam im za razumijevanje. Danas mi je na pamet palo izaći van u kupovinu. Inače ne pravim takve ekscese. Odlazak u tržnicu, mesnicu itd. Pokušaj prizemljenja- bezuspješan. U prvih pola sata srela sam sedamsto osoba koje sam nekad vidjala svaki dan, sa kojima sam saradjivala preko kompanija za koje smo radili. Svi su sa odusevljenjem žurili da me pozdrave, da pitaju gdje sam, kako sam... Ja sam se borila da povežem ko je ko, odakle koga znam, ime sa licem... Strašno, sve za jedan dan... Otkud svake minute neko poznat, jel namjerno svi ti ljudi izlaze baš danas van... Svo to pozdravljanje i sva ta kurtoazna pitanja... A ja im virkam u oči da vidim šta ih baš zanima... Osjećam se kao Lepa Brena, popularno... Na sva nijema pitanja jesam li to ja ili nisam, vrhunac šokantnosti je za prizemljene bio kad je iz reda na kasi istupio brat ubijenog lokalnog mafijaša i prišao mi da se pozdravi... Muk i zgledanje kuvanih glavuša... Ko bi vilidžerima objasnio da je pokojnik bio moj školski drug iz djetinjstva, za mene dobra duša... Brate moj...

Noćas je noć nerviranja. M. je kupio psa. Pit bulla, ni manje ni više... A ja već imam mačka. Garfielda, ni manje ni više... Uprkos svemu što smo pročitali o prijateljstvima izmedju pasa i mačaka M. je prestravljen i ubjeđuje me da će mačak napasti psa jer je trenutno bar tri puta veći od tog psića. Poželim da je mačak goropadna zvijer koja će pojest i M. i njegovog psića... No to je ipak jedan debeli, žuti landovan koji se plaši samo za mjesto na svom dvosjedu. Odlično je nanjušio psa i isprva je bježao nekud iza namještaja dok nije provalio da sam ipak njega prvo nahranila i pomazila. Eh... Znači ležanju ipak nije kraj... Molim lijepo... I do sad sam pomišljala da je moj mačak jedan običan džukac... Tako želim da ih pojede slavno a on mrtav-hladan leži, prede, dosađuje se... Za to vrijeme M. me "oprao na ruke" moleći da se zakunem da ih neću ostavit zajedno same. Jer sigurno će njegov pit bit pojeden od strane mačke?! Pa ja ne mogu da vjerujem šta slušam. Fino ću sutra da se odselim iz vlastitog doma, zajedno sa mačkom potencijalnim žderačem pit bullova... Nemojte nas tražit, mi smo svakako opasnost po okolinu...

Danas sam isključena. Vlaga neka napolju. Sivo... England... Ničeg se ne sjećam. Rupe crne su nekad patnja, nekad blagodat. Danas ne znam što su. Pokušala sam da popijem šumeću tabletu, neki kalcijum da se osvježim. Od čega da se osvježavam kad je napolju sivo, pravo vrijeme za čaj. Nasula sam vruću vodu u čašu i krenula da pijem. U ruci šumeća... Tableta. Krenem da je stavim u usta i popijem. Ogromna je. Pa to je šumeća, bgt... Ispljuni. Uzmi drugu, napravi. Pij. Oh, pa jutros sam stvarno popila crni čaj. Bilo ga je lakše napravit umjesto kafe. Kafa... Pa ja pijem kafu svako jutro, radujem se cigarama uz kafu... Prije nego M. ode na posao ja pijem kafu, M. pije čaj. O Bože... Pa ja sam to jutros popila njegov čaj... Sreća pa je ustao i odjurio na posao da ne zakasni... Danas sam isključena i to tako treba ostat.

On je neko ko je stariji od mene u mozgu... Neko ko je u biti, u srži dobrota sama. Neko ko je prije mene dotakao dno i munjevito se vratio gore. Od tad radi samo dobre stvari i čuva nas ostale "vampire" da ne skrenemo s puta. On je "M" na kvadrat... Kad mu dodaš mene "M" na kub. Naravno da nas narod ne razumije, osim pojedinih "vampira" oko nas. Zaboli me za narod. "M" mi je spasio život. Više puta... Ponekad fizički, a i svijest mi je izokrenuo naopačke. Znao me potpuno iscrpljenu, slomljenu i sa nedostatkom sna u trajanju od 10 dana i noći, odvesti u kupatilo i kupati... Nježno ko da sam od stakla. Na ivici života... Jednom sam se vratila s posla i iz čiste dosade se overdozirala... Ne sjećam se ni da me je zvao na tel. Sjećam se da je utrčao sav zadihan, ljubio me po obrazima i molio da popijem vode... Tad sam shvatila da ga volim... Do tog momenta je zlica u meni postojala, od tad više ne. A trebao je biti samo "meso". Posle onog nasilnika muškarce sam tretirala kao stoku. Sasvim uspješno sam koristila adute savremenog doba. To da si plava, istetovirana i imaš pozadinu ko Kardashian... I nemaš emocije jer uništila ih je "hemija". Kad uzmemo u obzir da se sve dešava posle prvog "pada" sveprisutan je bijes i proračunatost. Oprez me tjerao da skratim kretanje, smanjim krugove a da ipak napravim novac. Shvatila sam da moram da vrbujem nekih par ljudi da rade umjesto mene. On je bio tako lak plijen... Drugima sam morala nudit uslove, njemu sam dala sebe... I radio je za mene sve iz ljubavi. Prvi put u životu je neko radio za mene bilo šta tek tako. Odjednom nisam htjela taj novac. Ne od posla koji on obavi... Sa rupama u sjećanju meni se čini da smo već vječnost zajedno. Da, grize me savjest što sam ga gurala u loše stvari. Iako smo se spasili svega toga nesretnim slučajem, ipak mu želim nadomjestit načinjenu psiho-štetu, što je bio djelić moga pakla...

On je neko ko predstavlja pojam druga u mojoj glavi. "D" razmislja na isti način i istom brzinom kao ja. "D" je neko s kim bi na paraglajding, neko s kim se ide na trampolinu za odrasle, s njim si dijete a ipak odrastao. Nikad se ne smije osim kad napravi neki zijan pa se smije kao tasmanijski đavo. Njega zovem Semtex jer se ponaša kao plastični eksploziv. Bure baruta... Gledaš ga i čekaš neku zvrčku, neku pometnju i pičvajz. Unaprijed se radujem jer znam da će komedija. A koliko brzo smišlja najluđe stvari pomislim da je talenat kao Hudini... Mađioničar. Al onaj pravi... "D" vjeruje u Boga u dubini duše, istinski i to me svaki put fascinira. Neko ko hoda kao tempirana bomba, ko je pun raznih vragolija uvijek me iznenadi svojom dobrotom i humanim djelima. On čini dobre stvari samo zato što mu to pričinjava unutrašnje zadovoljstvo, mir u duši. Moderna verzija hajduka, Robin Huda... Zapravo je mnogo, mnogo više od Robin Huda... On je neko ko pošteno zaradi novac i pomaže druge. Fascinira njegova nesebičnost. Da se ponosiš što ti je drug...